Емотивни типови личности

    Емотивни тип представља скуп перцептивних карактеристика, специфични филтер кроз који свака особа посматра свет око себе, начин на који се опходи према самом себи, али и према другима, поготово у стресним ситуацијама. Најбољи начин за искоришћавање сопствених потенцијала, али и предвиђања начина реаговања особа из окружења, претпоставља правилно процењивање коме тачно емотивном типу ко припада и своје поступке прилагођавати сходно тој процени. Познавање карактеристика појединих емотивних типова помаже да се боље процене и сопствене способности, али и способности других, да се снађу и адекватно поступе у одређеним ситуацијама.

    Описани емотивни типови представљају екстреме одређених особина. У пракси велика је реткост да су појединци толико издиференцирани. Типична је појава да неко има више или мање доминантну једну од наведених карактеристика, а да поседује у мањој мери и друге карактеристике.

Тип М:    МИСЛИОЦИ – ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ТИПОВИ

    То су особе које све темељито анализирају и труде се да све поступке ставе у потпуно рационалан контекст.
    Пошто је спонтаност страна таквим особама, тешко их је уверити да и поступке других прихвате као спонтане, што понекад може стварати проблеме.
    Труде се да своје активности и поступке што боље испланирају и сматрају неозбиљним оне који тако не раде. Зато могу бити збуњени у опуштеном друштву, где се не поштују формална правила, али када испадну из равнотеже поступци су им могу постати непредвидиви и у правом смислу неконтролисани, јер немају природно развијене осећаје за прилагођавање околностима.
    Мисаоне способности представљају важан квалитет код таквих особа, али и могу бити узрок мањка спонтаности, што понекад представља озбиљну ману.

    Такве особе треба да саме теже, али је важно да их и околина подстиче, на бављење спортом или рекреацијом у природи, чиме се, осим опуштања, најбоље подстиче и развој осећаја за спонтано реаговање.

Тип Е: ЕМПАТЕ – ЕМОЦИОНАЛНИ СУНЂЕРИ

    То су врло осећајне и душевне особе, врло брижне и пажљиве према људима из своје околине. Не ретко склоне и претераном саосећању, ако саосећање може бити претерано.
    Такве особе се узбуде ако им је неко из околине узбуђен, ако особа која им је блиска пати и они истински пате. Једна од видљивих последица таквих ситуација може бити и стална напетост или други облици неуроза.
    Висок степен саосећања и спремности да помажу другима често их доводи у ситуацију да оно што су планирали да ураде остаје недовршено, па пре или касније и њима постаје потребна помоћ, тако да могу запасти и у истинске неприлике.

    Такве особе треба да саме теже, али је важно да их и околина подстиче, на већи степен промишљености у поступању, да више воде рачуна о остварењу сопствених планова и потреба. Нарочито је важно одмарање и јачање самоконтроле.

Тип С: СТАМЕНИ ЛИКОВИ – СТАБИЛНИ И ПОСТОЈАНИ

    То су врло поуздане и одговорне особе, на које се сви ослањају и којима се обраћају за помоћ у решавању неких својих проблема.
    Такве особе не показују слабости које показују људи из њихове околине. Не показују ни своја осећања, као да их немају.
    Демонстрирање личне чврстине и постојаности често доводи да такве особе преузимају на себе обавезе других па бивају преоптерећени, а непоказивање осећања удаљава их од других људи, што је штетно по њих саме. Практични ефекат је да буду третирани као недовољно друштвене особе или особе издвојене од других.

    Такве особе треба да саме теже, али је важно да их и околина подстиче, да не преузимају на себе много више обавеза него што их имају други у њиховом окружењу. Али је најважније и да не буду они који само слушају о проблемима и осећајима других, него и да сами причају о својим проблемима и показују своја осећања.

Тип И: ИНИЦИЈАТОРИ - ПОКРЕТАЧИ

    То су особе које крајње отворено испољавају живе емоције и труде се да и друге побуде на сличне реакције. То посебно важи када кажу ‘живот је леп, веселимо се’.
    Динамична природа таквих особа даје им снагу да релативно лако превазиђу или игноришу недаће и труде се да и у својој околини изазову сличне реакције. Међутим, реакције околине су често супротне, па понашање таквих особа не сматрају увек примереним.
    Претерана жеља да се позитивне емоције поделе са околином, као екстремну реакцију, изазива несхватање, па чак и одбацивање од оних до којих им је стало.

    Такве особе треба да саме теже, али је важно да их и околина подстиче, да више пажње поклоне сопственој интуцији у процењивању особа са којима желе да поделе своје емоције. Најважније је да схвате да емоције могу без проблема делити само са особама које добро познају, које су им блиске и у које имају пуно поверење да ће реаговати на прави начин.